M1:750 — نیکوان رفتند و سنّت‌ها بماند / وز لئیمان ظلم و لَعنت‌ها بماند

这节诗是鲁米在讲述一位犹太君王继其前人之后，继续迫害基督徒的故事时，所作的总结性评论。它阐述了一个核心的伦理法则：行为的遗产远比生命本身更为久远。

鲁米将人分为两类：“良善者” (نیکوان) 与 “卑劣者” (لئیمان)。良善者离世后，留下的是他们美好的“传统”或“典范” (سنّت‌ها)。这不仅指宗教仪式，更泛指一切有益的行为模式、道德准则与智慧教诲。这些善举如同甘泉，滋养着后代。相反，卑劣者死后，留下的唯有他们曾施加的“暴行” (ظلم) 与世人对他们的“诅咒” (لعنت‌ها)。他们的恶行成为一个负面遗产，持续地毒害世界，并为自己招致永恒的骂名。

在故事的背景下，第一位君王开创了迫害信徒的“恶劣传统” (سنّت بد)，第二位君王则继承并延续了这一传统。因此，这节诗强调了个体行为的深远社会责任。每一个行为，尤其是开创先例的行为，都在塑造一条或善或恶的河流。正如紧随其后的诗句所言，这些善恶的溪流（“甘泉与苦水”）将穿透人性，一直流淌到审判之日。因此，这不仅是对历史的评判，也是对当下每个人的警示：我们正在为未来留下怎样的遗产？

Rumi ovdje razmatra trajnost ljudskih djela, dobrih i loših. Stih se nalazi u priči o zlom kralju koji nastavlja progoniti vjernike, slijedeći loš primjer (sunnet) svog prethodnika. Poruka je da fizička prisutnost osobe prolazi, ali utjecaj njenih postupaka – njena "tradicija" ili sunnet – ostaje dugo nakon nje.

Za Rumija, ovo nije samo moralna pouka, već kosmički zakon. Dobrota stvara dobrotu koja se nastavlja kroz generacije, poput "slatke vode" koja teče venama čovječanstva. Slično tome, zlo koje neko započne, poput tiranije zlog kralja, postaje izvor neprekidnog prokletstva koje se veže za ime začetnika. Stih naglašava da smo odgovorni ne samo za svoja djela, već i za presedane koje stvaramo, jer će oni nastaviti živjeti i donositi plodove – blagoslove ili kletve – i nakon naše smrti.